Ne praštam tako lako kao što mi duša želi
i ne dajem odriješenja pred Bogom ja nikada;
Bog je dao vrijeme nam za svaku ranu da zacijeli
kao i za pokajanje kojem potrebna je nada.
Ova duša, to sam ja u svojim proživljavanjima
koja su mi zato pod vremenom darovana
da bih uzmogla premnogim polaganjima
obećanja, razočaranja i viđenja, zakovanima
na oltar gdje je najdivnija žrtva za mene
ona koja je oživjela izrugivanja i čavle,
samo da bih i ja oživljavala sve što stenje,
izbacivati iz sebe kao iz pohrane karaule
sva ta proživljavanja, one duhove sve zle
koji načiniše silne štete koje dugo ostaju
na meni kad me na oltaru Bog moj uze
pa mi samo razloga za žrtvu dodaju
u kojoj mi Gospodin povjerava da je sve oprostio,
a meni moćnu zrelost ostavio za poputbu
dok se opet ne zasitim svega što je On premostio
za mene, pokajnicu i opraštanja prosudbu.
Samo slegnem ramenom i čeznem zaboraviti,
samo me obuzima srdžba pa kajanje
i znam da moram traga svoga u Bogu ja ostaviti,
a to već dugo nije meni nikakvo zdvajanje
već se stavljam ja u službu ranjene mi duše
pa se po njoj mjerim kako Bog je meni rekao:
sve se uvrede na Njega struse,
a ja pamtim što je meni stekao
i sve On čini, riječ mi daje i posvetu
kad ja uglavnom ne činim više ništa.
Zao duh od mene sve to doživljava kao osvetu,
ali vidi Boga kojemu je molitva mi čista.
Ne, ne praštam tako lako
i ne praštam nikome nikada.
Samo Bog daje oproštenje svako
kada neka uvreda na oltar pada.
16.05.2014. 16:45
Nema komentara:
Objavi komentar