Tišina predvečernja potiče me na prošnju,
zrak stoji, povjetarac je našao mir.
Još uvijek osjećam onu radost jutrošnju,
radost tiha je danas bio moj odabir.
Nije ovo bio neki posebno savršen dan,
niti su mi savršena moja prehodavanja
iz sna u stvarnost, iz budnosti u san.
Stihovi su ovi samo mala pridodavanja.
Žižak sam razgorjela kao da nije vruće,
povija se nečujno u moje umorne poglede.
Tu, bez ptica, u mom vrtu sam kod kuće,
ali ipak imam kamenje i cvijeće za oglede.
Trudim se ne misliti toliko na ljude,
to mi odgovara kao dobar starački odmor
i pri tome mislim neka bude što bude,
samo da moj kruh nije previše opor.
Samo da mi još jedan mali znak uputiš
kamo smjeraju ovi moji kameniti vratovi;
da li pamtiš sve što kroz njih ćutiš,
da li su i oni za nebesa važni svatovi?
Možda sam pod zemljom, u korijenima,
možda meni budnost ništa ne koristi.
Sve činim ovim granama povijenima
da nam dobro bude, da se dobro iskoristi
svaki šušanj i svako pero, svaka stapka
jer je nekako mi važno biti sitničavom.
Večerima prolazim ovuda kao tihotapka
a cvijeće me prati budnošću iskričavom.
Samoća je bedem, a nije ipak veliki zid,
tamo se povlačim i nije mi suvišna.
Od samoće možeš popraviti sluh i vid,
možeš naći pravi mir i znanja višnja.
Žižak se utaplja pa ne vidim više,
večer silazi na bezkišna okna.
Mir je neobičan, sada kad nema kiše;
ova večer zaista je bezočna.
24.05.2014. 20:46
Nema komentara:
Objavi komentar