Možda prestanem…
Opet iza oblaka moji
su vrhunci zaklonjeni,
opet ne znam kamo mi
je iz vrtova mojih poći.
Moji postupci su svi
od reda čvrsto ozakonjeni,
ali to me ne smije
skrenuti na puteve noći.
Uzmimo da sam sužanj
s poludjelim hormonima,
a da se trovati ne
želim niti jednom drogom.
Uzmimo da život svoj
sad predajem svima onima
koji ionako mene
bodu svatko svojim rogom.
Uzmimo da moram
udove si neke odsjeći
i da bez njih niti
staze vidjeti si neću.
Svoje oči, stope,
izbrojena daha želim prijeći
ne tražeći ni u čemu
sebi sreću.
Nerve svoje ubijati
ne mogu
pa neka svisnem
uzdrhtala jer me čeka Bog.
Za Tebe, Kriste,
ostavljam i togu
jer tu sada samo
kritike ja čujem slog.
Nenavikla na iskreno
odobravanje,
zaboravljenu ljubav
predajem Ti još na kraju.
Za sada još zavjet
šutnje nije moje davanje,
a sve ostalo, nadam
se, nekoga će privesti raju.
Postat ću licemjernom,
škrtom staricom.
Ostat ću subjektivna
i obijeljena.
Pričekat ću i poći
za prvom pticom
koja leti s vrhunaca
doseljena.
Nakon svega, u
oblaku se ne vide staze…
niti vide se vrhunci
pa… možda tamo već i prebivam.
Možda zato stope mi
po stazi ne gaze…
zaista, možda zato
premilu mi žrtvu ja uživam.
1808 2222
Nema komentara:
Objavi komentar