Krakovi užasa

U iznenadnom naletu prehladnoga zraka

već prepoznajem znak, već dobro znam,

to ona zmija pruža po meni od svojih kraka

ne bi li me natjerala da malo zadahtam;

velim zmija jer se onim krakom s moje kičme

spustila do samih stopa, ne uspijevajući

obuhvatiti mi kao nekad moje kosti lične

pa sad plazi oko pete, pokušavajući

prikrivenu mene pronaći u tjeskobi.

Zato odat ću je, vičem iz sveg glasa,

napada me da me potpuno zarobi,

ali moja snaga za nju sad previše stasa.

Više puta ugledah je kao smrtni odraz,

ponekad se javlja u obliku zebnje ledene. 

Ukočeno ljudsko tijelo njezin je odraz,

makar bilo prokrvljeno kao saće medene.

Iako je nikad nema, poznajem joj užas

jer su krakovi njeni samo uzaludni pokušaji,

puna jala i zamaha neprekidan sraz.

Mnoga duša odgovara brzo njenoj utaji

jer prodire kroz kosti svom svojom slaboćom;

dolazi kad čovjek drijema u blagostanju.

Hrani se sakrivenom ljudskom sramotom,

a poslije nje na duši gadni ožiljci ostanu

ako čovjek ima sreće pa joj ne popusti.

Nadati se treba, žive vode Boga piti,

a ne žeđati moći, njezin otrov gusti

jer zbog oholosti uvijek može te zadobiti.

Njezino je ljudsko ime smrt, a po Bogu nije

i nestaje kad ju duša neka uspije razkrinkati,

ne znam kako jer još uvijek krvi moje pije,

sikće, plazi, riče i ne prestaje me zvati.

29.07.2014.  02:41