Zarumenila se krošnja, zemlja ispod nje,
staro drvo drži među njima vezu;
usporenim ritmom kiše skriva godove,
a krošnju svoju priklanja si povezu.
Ja s previše velikim apetitom čekam lišće
koje propada i podsjeća me da je vrabcu hrana.
Moj preprazan želudac, moja suha usna išće
hraniti se jedinim mi kruhom ovih dana,
kišom što je oledenila mi prste i svo lice
pa me boli sve, i glad, i zima, tuga.
Sada vidim da su sve presretne ptice
najsretnije tada kad ih hrani duga.
Ne vjerujem sama sebi, od toga sam sita;
od tih lijepih prirodnih vidika,
od mašte kojom postajem ja vila vilovita
i od najljepših prirodnih slika.
Čemu jesen, čemu hladne ili vodnjikave zime;
čemu kišna jesen, ako nije zasićena?
Svakako mi treba izvor s kojega mi usne prime
svu tu hranu kojom priroda je nakićena.
Sada idem prošetati lišćem u mislima,
a sve ovo pišem sanjajući budna
jer mi moja noć niti spokoja ima,
niti može pomoći mi trudna.
Samo da se još malo uspavam
zvukovima sve te prirode za jesti.
Samo još si list po neki poravnavam
na toj mojoj šljunkovitoj cesti.
27.10.2014. 21:15
Nema komentara:
Objavi komentar